Приоритет програма ДСС-а је да врати издвајања за пољопривреду на ниво виши од 5 одсто буџета јер су дупло смањена од доласка актуелне власти. Финансијска подршка пољопривреди ће бити усмерена на субвенционисање производа како би се подстакла заинтересованост за веће приносе, затим на смањење цена репроматеријала и потребне опреме, а посебни програми подршке биће усмерени на јачање инфраструктуре произвођача који имају извозне потенцијале.
________________________________________________________________________________
Србија је по проценту обрадивих површина (4.225.203 хектара или око 50 одсто), по броју становника који се баве пољопривредом (око 500 хиљада директно) и учешћу пољопривреде у стварању БДП од преко 10 одсто, аграрна земља.
Достигнути ниво издвајања за пољопривреду у буџету је за време учешћа ДСС у власти био изнад 5 одсто, док је у периоду 2009-2012 издвајање било дупло мање. Спровођењем нашег програма обезебедићемо да се раније постигнути ниво издвајања оствари већ у наредне две године.
Финансијска подршка пољопривреди не може бити зависна само од обрађиване површине, већ и усмерена и на премирање цена производа, како би се подстакла заинтересованост за веће приносе, затим на смањење цена репроматеријала и потребне опреме, а посебни програми подршке треба да буду усмерени на јачање инфраструктуре произвођача који имају извозне потенцијале.
Правилним усмеравањем подршке и подстицањем конкуренције на страни откупа обезбедићемо субвенционисање оних који производе и користе, уместо оних који тргују производима.
Да би унапређења у овој делатности била значајнија неопходно је:
1. Промена начина доделе субвенција на основу примене пропорционалних субвенција са опадањем пропорције са величином земишта у поседу газдинства тако да власник 10 хектара добија пун износ субвенције, док би власници до 20 хектара добијали половину максималних субвенција по хектару, а власници до 30 хектара тридесет одсто од висине субвенција.
2. Примена квалитетне класе земљишта у одређивању висине субвенција како би дошло до изједначавања положаја пољопривредника у свим деловима Србије.
3. Примена критеријума за доделу диференцираних субвенција, зависно од врсте гајене културе, како би се избегла линеарност субвенција;
4. Утврђивање откупних цена бар два месеца пре почетка жетве или бербе и благовремено информисање пољопривредника.
5. Премије исплаћивати независно од организационог или својинског облика произвођача, за укупне количине, које у одређеном периоду као сопствени финални производ продају на тржишту, или за сопствене потребе задржавају за даљу репродукцију на сопственој фарми. Српском аграру су потребни како велики тако и мали пољопрувредни произвођачи, с тим да породична газдинстава до 4 – 5 ха земље, треба додатно стимулисати премијама ако се баве интезивном пољопривредном производњом, пре свега, повртарством, воћарством и живинарством.
6. Увести могућност да се регреси за инпуте исплаћују преко задруга или других облика организовања, за сва нерегистрована породична газдинства која уговарају производњу и набавку инпута уз помоћ задруга. Такође субвенционисање ових улазних трошкова је потребно обезбедити и нижим стопама пореза (ПДВ) на: дизел-гориво (Д-2) за пољопривреду, као и за одређену опрему и резервне делове.
ДСС предлаже реформе у три фазе:
Реформе које предлажемо одвијале би се у три фазе. У првој фази, постојеће субвенције засноване на површини би се смањивале, а средства би се преусмеравала ка инвестицијама, које ће пољопривреду учинити конкурентнијом (кредити, субвенције инпута, субвенције извоза).
У следећој фази реформе, смањиће се и субвенције за инпуте, јер ће се то захтевати од Србије, по приступању у Светску трговинску организацију (СТО). Програми доделе бесповратних средстава биће повећани, али усмерени на развој села, на исти начин како се то ради у ЕУ, и уз коришћење одговарајућих структурних фондова, што ће имати за последицу даље слабљење везе између подршке државе и одлуке произвођача о томе шта да произведе.
У трећој фази, системи подршке ће, највероватније, бити сконцентрисани на систем плаћања по јединици површине и везани за различите критеријуме заштите животне средине, али ни на који начин неће бити везане за одлуке произвођача шта да производе.
Равномерни регионални рурални развој: ДСС се залаже за политику равномерног регионалног руралног развоја који се базира на реализацији стратешких циљева у домену:
- Успостављања националне мреже за рурални развој (правни оквир, институције и локална присутност)
- Обнове и демографског развоја сеоских подручја
- Обезбеђивања конкурентности пољопривредног и прехрамбеног сектора
- Заштите природних ресурса и животне средине
Значај пољопривреде у Србији је очигледно већи него у другим земљама, али се то у мерама економске политике које су са њом повезане не може препознати. Како је пољопривреда, у неким деловима земље, једна од малобројних привредних грана од које се може очекивати раст запослености и прихода у кратком периоду, време је да пољопривреда добије положај најповлашћеније привредне гране!
Финансијска подршка пољопривреди не може бити зависна само од обрађиване површине, већ и усмерена и на премирање цена производа.
премирање цена производа – to treba da pojasnite
Smatram da je loše da se ponovo vrati sistem subvencionisanja po prinosu:
oni koji imaju dobru – kvalitetnu zemlju i više padavina dobiće više subvencija (srem, bačka),
oni koji rade i lošu zemlju biće kažnjeni što im nije rodilo(Banat, i svi koji imaju zemlju lošijeg kvaliteta).
Elem kome je bog dao, daće mu i država – dal je opravdano
Primer: Prosečan prinos repe u Sremu 44 t/h, u Srednjem Banatu 32 t/ha.
Kada su subvenciju nekada davali za prinose preko 38 t/ha, samo oni najlošiji proizvođači u Sremu je nisu dobili, a u Srednjem Banatu su je dobili samo oni koji su je zalivali.
RPK Zrenjanin je onda obrazložila mnogo puta državnim organima gore pomenuto, pa se napokon to ispravilo.
NEMOJMO SE VRAĆATI NAZAD
Subvencije treba mnogo više proizvođača da dobiju.
Sad to nije slučaj jer aktivna gazdinstva moraju da uplate socijalno i penzijsko čija je cena viša od subvencija, pa mali proizvođači nemaju računoicu.
Smatram da treba subvencionisanje po hektaru treba izmeniti:
-do 10 ha bude 100% subvencija, 14.000 din
- od 10 do 20 ha, 50 % ili 7.000 din
- od 20 do 50 ha, 3.000, din.
Ukoliko ostane sredstava treba povećati subvenciju
Primer onaj koji ima 10 ha dobio bi 140.000 din, onaj sa 20 ha 210.000 din, a onaj sa 50 ha, kao i onaj sa 100 ha 300.000 din.
Ovim bi se postiglo da oni kojim je najviše potrebna subvencija dobijaju najviše, (koji imaju 100 ha dosta i zarade – ostane im čisto oko 50.000 EVRA) te im maltene netreba subvencija.
Ovim će mo postići to da su mala gazdinstva konkurentnija prilikom uzimanja zemlje u zakup od onih sa preko 50 ha.
Subvencije za umatičene krave – 25.000,00 din nek budu samo 10 % veće od subvencija neumatičenim kravama (koje uopšte ne dobijaju premiju – do sada),
premiju na mleko da ostvari svako ko preda mleko, a ne da mora da ima godišnju kvotu ispod koje se ne ostvaruje premija.
Svi smo nekad bili mali, al se vremenom izraste u velikog.
Драги колега Михајло. Све је уреду. Тако и стоји у Програму. У ситуацији структурне и економске диспропорције у аграру, субвенције по хектару су реалније, уз строжу контролу коришћења тих средстава, јер има доста злоупотреба. Субвенције по јединици површине је принцип и у Заједничкој аграрној политици ЕУ (Common Agricultural Policy – CAP). Међутим, променом односа у аграру, за шта се такође залажемо, горе изнет предлог о постепеном фазном мењању критеријума субвенционисања постаје реалнији. Ми смо на ПРО ПШВ ДСС за Војводину више пута разговарали и унели у програм ПРО ПШВ (то се налази и у Програму за Војводину Економског савета) да се залажемо и да ћемо на сваки начин да афирмишемо задружно удруживање на принципима УН и међународних задружних асоцијација (у основи Рочдејл принцип). Јачањем ситних и средњих произвођача кроз удруживање и промена принципа субвенција постаје реалнија. Али то реално није блиска будућност. Ми ћемо ово питање и даље да разматрамо и на ПРО ПШВ и на РО ПШВ при ЕС ДСС. Критеријуми субвенција не морају да буду поједностављено црно-бело, односно или-или. Они се прилагођавају економској ситуацији и ономе што је политика Владе у датом периоду. Субвенције нису и једина мера подршке аграру, тако да постоји доста простора за деловање. Једна ствар само не сме никако да се изгуби из вида. Наше субвенције су бар упола ниже чак и од „потицаја“ наших западних суседа, а о ЕУ и да не говоримо. Друго, бацати субвенције – а то нису паре које су пале са неба, него новци становника Србије (пореских обвезника) – у поспешивање производње у ситуацији када се цена производа обезвређује када се изнесе на тржиште од стране картелизованих моноплиста је дупли губитак и за произвођача и за Државу која је те субвенција сахранила у обезвређеном производу. дакле да би субвенције имале ефекта и заиста помогле онима којима су намењене, Држава мора активно да се понаша на тржишту пољопривредних производа. На крају, основни проблем код субвенција по производњи није бонитетна класа земљишта и агрометеоролошки услови. Они се јављају као фактор и код субвенција по хектару. Основни „проблем“ код субвенција по производњи је да ће да се предност да крипним произвођачима, којима субвенције најмање требају. Неко ко ради пар хиљада хектара и има да уложи у опрему и репроматеријал ће свакако да буде у предности. Он механизацију користи економичније и исплати му се да ту улаже. Произвођач на ситном поседу је ту дефинитивно у подређеном положају. Онда остаје питање политике. Да ли треба да се подрже велики и успешни који ће да „оплоде“ субвенције (случај у САД), а ситни да се „пусте низ воду“? У нашој аграрној ситуацији, наравно да не! Ми морамо да помогнемо ономе коме је помоћ и потребна, али не смемо опет да од њих правимо Арнауте из СФРЈ који су стално били „неразвијени“ и стално били на „инфузији“ Државе. Уз разне облике бесповратне помоћи, морају да се развијају и организациони механизми који би тај, код нас највећи део у поседовној структури у аграру, учинили што конкурентнијим. Морамо да мењамо и структуру производње. Ту Држава треба да игра круцијалну улогу. Многи наши произвођачи производе „по навици“, мада су ту мањи произвођачи у предности, јер лакше могу да се прилагоде захтевима тржишта и брже могу да на њих реагују, него велики системи. Ови „саветодавци“ који иду по селима и скупљају „финансијске“ податке од сељана, би требали заиста да имају саветодавну улогу, када су већ ту где јесу. Уосталом има времена, причаћемо и о томе……а, ако да Бог и бирачко тело, имаћемо шансу и нешто конкретно да урадимо. Свако добро.