Народна банка Србије нема адекватну политику са којом би успоставила законитост пословања у финансијском и банкарском сектору и са којом би успоставила економску стабилност у земљи. Њени ,,лековити’’ инструменти – референтна каматна стопа, обавезне резерве, емитовање вредносних папира, вештачка апресијација и депресијација националне валуте и сл., гурају у све дубљу провалију грађане и целокупну српску економију.

,,Крвоток нашег развоја и живота’’, односно банкарски сектор, налази се у рукама страног капитала. Од 34 банке у Србији, 28 је у рукама страних банака. Са малом сумом капитала, стране банке су наметнуле нашој економији неоколонијални однос. Политиком високих каматних стопа и разних додатних трошкова, експлоатишу радну снагу у реалном сектору из кога се континуално прелива капитал у банке. Њихова експлоататотска стратегија – заснована на високој банкрској добити – задала је смртни ударац српској економији. Утакмица за високу банкарску добит – која је многоструко већа од индустријског и трговачког профита – спречава ревитализацију привреде и нова инвестициона улагања. Уз то, не треба забораваити ни шпекулативне радње страних банака са којима, пре сачињавања биланса, извозе скривену добит својим матицама. Народна банка Србије нема адекватну политику са којом би успоставила законитост пословања у финансијском и банкарском сектору и са којом би успоставила економску стабилност у земљи. Њени ,,лековити’’ инструменти – референтна каматна стопа, обавезне резерве, емитовање вредносних папира, вештачка апресијација и депресијација националне валуте и сл., гурају у све дубљу провалију грађане и целокупну српску економију. Све наведено је последица недостатка државне стратегије па самим тим и недостатака адекватне макроекономске политике, односно последица политике глобализације чији су протагонисти вазални државни менаџмент и ,,нововерци’’ економске науке.

Банке врше једну од најзначајних друштвених функција преко којих се остварује кружно кретање зајмовног капитала, као релативно осамостаљеног производног капитала. Поред те важне друштвене функције, банке обављају и важне послове без којих би био незамислив процес друштвене репродукције. Углавном, све те послове можемо сврстати у неколико група и то – пасивне, активне, неутралне и сопствене послове. Под пасивним пословима се подразумева прикупљање слободних новчаних средстава и претварање истих у зајмовни (каматоносни) капитал. Познато је да је сопствени капитал банака веома мали у односу на сакупљени капитал од правних и физичких лица по основу депозита, штедње и средстава по виђењу која се воде на њиховим рачунима код банака. Ипак, у маси прикупљених средстава, константни удео чине средства по виђењу правних и физичких лица. На прикупљена средства, банке плаћају одређену камату која се зове – пасивна камата. Активним банкарским пословима се сматрају они послови у којима се банке јављају као повериоци давајући капитал на зајам. За изнајмљивање капитала, банке наплаћују цену која се у банкарству зове – активна камата. Логично, активна камата је увек већа од пасивне. Неутрални банкарски послови су они послови у којима се банке појављују као комисионари, односно обављају послове у своје име, а за рачун својих клијената. То су послови платног промета у земљи и са иносранством, наплата вредносних папира, извршење берзанских налога и других комисионих послова. За обављање ових послова банке наплаћују цену свога рада у виду провизија. У сопствене банкарске послове спадају разне берзанске шпекулације и трансакције у међународној трговини, затим куповина профитоносних акција и других вредносних папира… Обављањем разних профитоносних послова, затим великом концентрацијом капитала – путем депозита, штедње и средстава по виђењу – и његовим пласманом, банке увећавају сопствени капитал и тако настаје финансијски капитал као квалитативно нови облик капитала. У правно уређеним системима овакав капитал је у функцији развоја привреде и друштва, док у недовољно уређеним економијама исти постаје отуђена друштвена моћ чији је основни циљ прогресивно увећање које се остварује појачаном експлоатацијом привреде и друштва у целини.

Банкарски и финансијски сектор, за кога се фигуративно каже да је ,,крвоток развоја и живота’’, налази се у рукама страног капитала. Од 34 банке у Србији, 28 је у рукама страног капитала. Ако је већ познато да развијене земље не дозвољавају више од 20 % учешћа страног капитала у националном банкарству, питамо се зашто је дозвољено да се нашој земљи и њеним грађанима уведе оваква врста неоколонијализма, односно право ,,економско ропство’’? Стране банке су са релативно малим сумама капитала загосподариле нашом економијом и наметнуле политику сурове експлоатације. Концентрисале су капитал од правних и физичких лица и тај исти капитал дају им у виду зајмова по цени од 15 до 35 %, разлажући ту цену на камате и разне додатне трошкове.

Ово је наведано само да би појаснили улогу и значај банака у друштвеној репродуцији, које могу бити најважнији чинилац друштвеног развоја и обратно, највећи експлоататори. Код нас су банке у овој другој улози. Банкарски и финансијски сектор, за кога се фигуративно каже да је ,,крвоток развоја и живота’’, налази се у рукама страног капитала. Од 34 банке у Србији, 28 је у рукама страног капитала . Ако је већ познато да развијене земље не дозвољавају више од 20 % учешћа страног капитала у националном банкарству, питамо се зашто је дозвољено да се нашој земљи и њеним грађанима уведе оваква врста неоколонијализма, односно право ,,економско ропство’’? Стране банке су са релативно малим сумама капитала загосподариле нашом економијом и наметнуле политику сурове експлоатације. Концентрисале су капитал од правних и физичких лица и тај исти капитал дају им у виду зајмова по цени од 15 до 35 %, разлажући ту цену на камате и разне додатне трошкове. У суштини, наши правни и физички субјекти не користе туђи, већ сопствени капитал (прикупљен од депозита, штедње и средстава по виђењу која се налазе на њиховим рачунима код банака) за чије коришћење плаћају велику цену. У принципу, улога банака и јесте да у циљу бољег коришћења, концентришу капитал и да га претварају у зајмовни ради убрзања репродукције, затим ради улагања у нове привредне активности које покрећу развој друштва, али никако не може им бити улога да пљачкају и још више осиромашују српску економију. Засада, овдашње банке то веома успешно раде. Њихов је основни циљ остварење високе банкарске добити и стварање трајне зависности српске економије од наметнуте неоколонијалне стратегије. Нажалост, у немогућности да на другачији начин обезбеде капиатал за редовно пословање, правни и физички субјекти су приморани да и под зеленашким условима узимају кредите од ових банака. Међутим, и до оваквих кредита веома тешко долазе. Банке су наметнуле тешке критеријуме које може испунити само мали број тражилаца кредита. То су разне врсте уцена – полагање депозита (онај ко може положити депозит, не терба му кредит), давање гаранција и супер гаранција и сл. Сталне клијенте, којима одобре кредите, условљавају да потпишу уговоре са девизним клаузулама и клаузулама о ревалоризацији дуга, затим са клаузулама о праву повећања каматне стопе, о праву измене уговора о отплати кредита итд., док почетници – за започињање неке привредне активности – не могу добити било какву врсту кредита. То значи, да банке на нашем тржишту нису у функцији ни репродукције, а камоли у функцији развоја.

Банке су, под геслом ,,несигурности и високог ризика’’ за улагање капитала у нашу економију, наметнуле високе каматне стопе. Замислите, каква је то демагогија. Ако би условно и прихватили овакво објашњење, намеће се логично питање – зашто су сви навалили да дођу на ,,несигурно’’ тржиште? Похрлили су као ,,орлови на циљани плен’’. Дошли су само зато што у оваквим земљама, које имају нестручан и вазални државни менаџмент, могу проводити неоколонијалну политику и остваривати екстра банкарску добит.

Банке су, под геслом ,,несигурности и високог ризика’’ за улагање капитала у нашу економију, наметнуле високе каматне стопе. Замислите, каква је то демагогија. Ако би условно и прихватили овакво објашњење, намеће се логично питање – зашто су сви навалили да дођу на ,,несигурно’’ тржиште? Похрлили су као ,,орлови на циљани плен’’. Дошли су само зато што у оваквим земљама, које имају нестручан и вазални државни менаџмент, могу проводити неоколонијалну политику и остваривати екстра банкарску добит. Конкретно у нашем случају, путем високих каматних стопа и разних додатних трошкова, континуално се прелијева капитал из реалног сектора у банке. Тако реални сектор остаје, не само без обртних средстава, већ се знатно нагриза и супстанца његових основних средстава. И радници постају све сиромашнији. По истом принципу, банке присвајају и њихов вишак вредности који остварују у производњи. Нажалост, исказана банкарста добит не може послужити као права и једина мера степена експлоатације српске економије, јер две трећине остварене добити чини ,,скривена добит’’ коју банке извозе својим матицама пре сачињавања биланса. Овакве шпекулативне радње ,,покривају’’ са уговорима о разним гаранцијама, уговорима о коришћењу кредита, уговорима о коресподентским пословима, уговорима о ризику за пласман средстава на српско тржиште, уговорима о есконту и реесконту вредносних папира и …. Такође, део вишка вредности из реалног сектора одлијева се и за покриће великих трошкова банкарског апарата и за високи стандард банкарских и финансјсих олигаархија. У маси таквих трошкова садржан је и скривени део вишка вредности радника који остварују у производњи. Логично, све се то одвија кроз пословање пре формирања банкарске добити. Из наведеног је видљиво, да овдашње банке нису само ,,харачлије’’, већ су истовремено и трансмисиони механизами преко којих се извози опљачкани капитал у туђе економије.

Према изјави Ружице Стаменковић, регистраторке регистра за финансијске извештаје Агенције за привредне регистре Србије банке у Србији су у 2010. години оствариле 22,6 милијарди добити, а осигуравајућа друштва (која су такође највећим делом у рукама страног капитала) остварила су 1,9 милијарди динара добити. На истом порталу наводе се и укупни губитци наших предузећа који износе 90 милијарди динара. Међутим, дневни лист Пресс пише да банке у 2010. години нису оствариле 22,6 већ 25,4 милијарде добити. Различите цифре подсећају на оне владине ,,договорне’’ статистичке податке.

Да ли у нормалном друштву економија може бити ,,болесна’’ , а банке ,,здраве’’? Због чега је привреда осиромашила и доживела крах? Зашто је стандард грађана доведен испод нивоа људског достојанства? Одговор је јасан. Може се само констатовати, овакво стање је резултат деструктивне политике коју води неодговорна и нестручна власт која је, поред осталог, омогућила страним банкама да опљачкају нашу економију и грађане.

Треба споменути и изјаву Верољуба Дугалића, генералног секретара Удружења банака, који каже да је банкарски сектор Србије – сигуран, поуздан и стабилан, а да сви проблеми долазе из привреде. Заиста, ово је врхунац ироније, а истовремено и врхунац цинизма. Да ли у нормалном друштву економија може бити ,,болесна’’ , а банке ,,здраве’’? Због чега је привреда осиромашила и доживела крах? Зашто је стандард грађана доведен испод нивоа људског достојанства? Одговор је јасан. Може се само констатовати, овакво стање је резултат деструктивне политике коју води неодговорна и нестручна власт која је, поред осталог, омогућила страним банкама да опљачкају нашу економију и грађане.

У уређеним економијама, стопа банкарске добити је приближно једнака стопи индустријског и трговачког профита, док је у нашој економији стопа банкарске добити – чак и према оној добити која је исказана – вишеструко већа. Када би се исказала и скривена добит, стопа банкарске добити била би три пута већа. У таквој економској неравнотежи и владавини туђег финансијског монопола, привреда одумире и постаје све зависнија од својих експлоататора. Банке јачају свој утицај и остварују екстра добит, која није ништа друго до део вишка вредности остварен експлоатацијом радне снаге у процесу производње. Као што је и речено, то присвајање вишка вредности, банке остварују путем високих каматних стопа. Што је већа маса позитивних камата, односно што је већа пљачка привреде и грађана, већа је стопа банкарске добити. На нашу несрећу, чак ни најмањи део и исказане банкарске добити се не реинвестира у српску привреду, већ се одлива у развој туђих економија. Богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији, што и јесте циљ глобализације као новог облика експлоатације недовољно јаких земаља. Ето, зашто су банке и банкарски систем гробари српске економије.

Јово Р. Дробњак је координатор Одбора за привреду и индустрију ЕС ДСС.