Србија је у априлу прошле године добила нови Закон о спорту који је требао да побољша све сегменте ове друштвене делатности. Закон је требао да створи квалитетан амбијент за развој свих врста спорта. Међутим, иако је Закон преобиман (има око 100 чланова), он врло мало посвећује пажњу школском, рекреативном, студентском, војном, полицијском спорту. Једноставно речено, врло мало говори о аматерском спорту и побољшавању инфраструктуре, како би се исти унапредио. Како сви имају права да се рекреативно баве спортом, поставља се питање како побољшати услове за развој спорта у руралним и сиромашним срединама.

Претпоставка је да сваки грађанин Србије годишње потроши на спортску опрему између 60 и 80 евра, што је укупно око 500 до 700 милиона евра. Увођењем спортског динара био би опорезован сваки спортски артикл, спортска опрема за опште и специјалне намене и реквизити са 1%, што би износило између 5 и 7 милиона евра на годишњем нивоу. Та средина би се сливала у посебан фонд Министарства омладине и спорта.

Сагледавши ситуацију коју срећемо у овим срединама, намеће нам се став да је спорт луксуз и да је резервисан само за грађане урбаних средина. Важност бављења спортом, његово благотворно дејство како на наше најмлађе тако и на људе у средњим годинама и ветеране, утицај на ментално и физичко здравље никако не би требало да буде минимизирана. У овим, већ сиромашним срединама, где је живот већ довољно отежан, подстрек на бављење спортом имао би врло позитиван утицај пре свега на омладину (по статистичким подацима стопа криминала код омладине која се интезивно бави спортом сведена је на минимум,а преко 60% деце школског узраста има деформитете кичме и стопала због нрдовољне физичке активности).

За изградњу инфраструктуре и функционисање спортских клубова неопходна су материјална средства која ове средине нису у могућности да обезбеде, па је помоћ државе непходна.

Решење овог итекако значајног проблема могло би бити увођење спортског динара. Претпоставка је да сваки грађанин Србије годишње потроши на спортску опрему између 60 и 80 евра, што је укупно око 500 до 700 милиона евра на нивоу целе земље. Увођењем спортског динара био би опорезован сваки спортски артикл, спортска опрема за опште и специјалне намене и реквизити са 1%, што би износило између 5 и 7 милиона евра на годишњем нивоу. Та средина би се сливала у посебан фонд Министарства омладине и спорта.

За средства из тог фонда могле би да конкуришу пројектима само оне општине из руралних и сиромашних средина које немају: спортску дворану, игралишта за мале спортове, велике фудбалске терене, тениске терене, теретане.

Дозволе, комуналне таксе и урбанистичке услове морале би да обезбеде саме општине и градови. Примера ради; цена једне спортске дворане без трибина је између 500.000 и 700.000 евра, цена терена за мале спортове је 30.000 евра, теретана 20.000 евра, атлетске тартан стазе око 50.00 евра, кабинет за корективну гимнастику у третману лечења деформитета само 20.000 евра. Србија би у наредних 10 година користећи овај фонд добила на десетине спортских дворана, као и многу другу спортску инфраструктуру.

Увођење овог спортског динара има више позитивних ефеката:

-Повећање броја људи који се баве аматерским и рекреативним спортом.

Повећава се број корисника спортске опреме, тј. повећава се промет дистрибутерима и продавцима спортске опреме.

-Ови објекти би имали и вишеструке намене, јер би их користиле и школе које немају услове за извођење наставе физичке културе.

-Развој инфраструктуре поспешује формирање и развој клубова, стварање квалитетног спорта и квалитетних спортиста.

Повећањем квалитета живота утиче се између осталог и на миграцију становништва из малих средина, и ово би требао да буде тек први у низу пројеката којим би се од ових средина створила места за нормалан живот и развој грађана Србије.

Александар Пејчић је народни посланик и координатор Одбора за спорт Економског савета ДСС.