Зашто Србија, а не Европска унија – назив је нове књиге Војислава Коштунице, која представља сажети приказ његове целокупне политичке идеје, али и својеврсну идеолошку платформу за будућност. Књигу је објавио Фонд „Слободан Јовановић“ а написана је у форми дијалога који са Коштуницом воде чланови Фонда Миле Савић, Слободан Самарџић и Александар Никитовић. У књизи су размотрене многе важне теме са којима се Србија суочава. Реч је Косову, Европској унији, привредном развоју, Републици Српској, великим силама, затим о националној култури и значајним личностима као што су патријарх Павле, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Емир Кустурица. Оно што повезује и чини суштинску нит у целом разговору јесте питање будућности Србије, односно став да политичка и војна неутралност представља најбољи и најсигурнији пут којим би Србија требало да иде.

О ОПТУЖБАМА

Недавно је било потребно да огроман број најугледнијих јавних личности потпише петицију против кампање којом се повезујете са убиством Зорана Ђинђића.

– Заиста могу да разумем, и то је постао саставни део политике, да се на различите начине оспоравају политички противници. Али, ако је нешто превршило сваку меру и превазишло сва могућа дозвољена средства политичке борбе, то су управо такве смишљено употребљене лажи и оптужбе. Толико сам држао до морала и закона да нико и никада не може рећи да сам и пребијену пару узео за себе. Изабрао сам да живим тамо где сам одувек живео и где живи сав обичан свет. И вероватно баш зато што сам себи наметнуо да се целог живота држим јасних и строгих моралних начела, стижу најцрње и најпрљавије од свих могућих оптужби. У први мах вам се учини да је најбоље да ћутите, јер ће сама бестидност себе понизити. Али на моје ћутање стизале су нове и нове увреде.

Адвокат који је претходно себи дозволио многе морално неодбрањиве и непојмљиве ствари усудио се да ме оптужи  што нисам употребио војску за гушење побуне ЈСО. Ова готово противразумна оптужба могла би да има било какво упориште да је Влада Србије, или било који други државни орган, или било који државни функционер, у било којој форми уопште изнео идеју да се употреби војска. Дакле, нико, апсолутно нико тада није изнео предлог да се употреби војска против јединице полиције Србије. А и како би неко могао да изнесе предлог да се војска мимо захтева Владе изведе на улице како би решила проблем који Влада има са јединицом полиције која је под контролом Владе.

Да наставимо разговор и о другим оптужбама које из различитих углова нападају политику коју заступате. Како данас гледате на чињеницу да је највише хашких оптуженика отишло у Хаг за време док сте били председник Владе?

– За мене је једна од најмрачнијих и најстрашнијих слика које сам могао замислити – слика да се српски официри лове као звери по шумама и изручују Хагу. Зато смо се и ја и Српска православна црква обратили јавно свим оптуженима и понудили им да добровољно оду у Хаг и тако помогну држави. То је била њихова последња официрска битка у којој су себе жртвовали зарад државе. И тада и данас разумем њихову огромну жртву. Тиме је, када су у питању официри који су донели одлуку да добровољно оду у Хаг, избегнуто да их било када и било која власт везане изручује Трибуналу.

Више од овога била би одлука Владе да једноставно неће никога да изручује странцима. Можда је и таква одлука могла да се донесе, али би и Влада одмах пала после такве одлуке. А онда би највероватније поново на ред дошао лов на српске официре као начин сарадње са Хагом. Због тога мислим да је, с обзиром на снагу Србије коју је имала, у том тренутку и за државу и за официре најбоље било да добровољно оду у Хашки трибунал. Јесте жртва била велика, али се бојим да би другачија политика довела до још горих последица.

КОЛУБАРА И ПАЉЕЊЕ АМЕРИЧКЕ АМБАСАДЕ

У садашњем тренутку на дневном реду је оптужба против ДСС због Колубаре.

– Начин на који се медијски правила афера Колубара имало је за циљ криминализацују Демократске странке Србије и стављање жига колективне кривице на целу Странку. Ово је први пут да се преко једне појединачне афере покушава успоставити колективна кривица једне политичке странке. Циљ је да се покаже како ми и нисмо политичка него криминална организација. Ту су онда појединачне судбине људи и њихова стварна одговорност потпуно у другом плану. Битно је само да се каже да је Демократска странка Србије одговорна за криминал. Право питање је да ли би, да није реч о хајци против ДСС, уопште било основа да се испитује пословање људи који су ухапшени. Јер оно што збуњује и доводи у сумњу кредибилитет ових истрага јесте истицање колективне одговорности ДСС.

Наравно, никада нисам био нити ћу икада бити против тога да се утврди свака индивидуална одговорност. Дакле, да је започело законито утврђивање одговорности неког појединца због његовог пословања, ко би могао да било шта приговори. Али овде није било речи нити је био циљ да се утврђује одговорност неког појединца, него, као што сам рекао, да се удари жиг колективне кривице ДСС-у.

Ако пођемо од тога да само суд може меродавно да доноси пресуде, а не политички пристрасни медији, шта ће се десити ако суд пресуди да оптужени нису криви. Или они сада морају бити криви зато што припадају Демократској странци Србије. Самом правосуђу је направљена грдна штета због медијске хајке која је у овом случају вођена. Не могу потпуно да се отргнем од једног субјективног утиска који може или не мора бити и тачан. Наиме, пошто је Колубара непосредно повезана и са мојом победом на изборима 2000. године, негде имам утисак и да су због тога поједини медији желели да Колубару и заједно са њом ДСС, упрљају, претворе у прах и пепео. Уосталом, Колубара 2000. то је народ, а поменуо сам већ мишљење странаца и њихових овдашњих штићеника како су Милошевића победили сви осим народа.

И још  једно питање да поставимо из познатог репертоара оптужби против Демократске странке Србије. Много је пута поновљена оптужба да је ДСС одговоран за паљење Америчке амбасаде.

Да ли је у интересу Србије, тадашње Владе коју сам водио и у интересу ДСС било да се запали Америчка амбасада? Па не треба посебно развијена интелигенција да се разуме да је наш интерес био да у свет оде слика да је пола милиона грађана Србије мирно протествовало против насиља које се проглашавањем независности Косова намеће Србији.

– Пођимо од најједноставнијег питања – да ли је у интересу Србије, тадашње Владе коју сам водио и у интересу ДСС било да се запали Америчка амбасада. Па не треба посебно развијена интелигенција да се разуме да је наш интерес био да у свет оде слика да је пола милиона грађана Србије мирно протествовало против насиља које се проглашавањем независности Косова намеће Србији. Сва наша снага у борби за Косово била је да аргументованом политиком разголићујемо правно и физичко насиље које се примењује против Србије. Уместо снажне слике мирног протеста у свет је отишла слика насиља и паљења амбасаде. Тако је медијски замењена тема да се Србији отима територија и наметнута је тема да су Срби поново насилници. Требало је жртву насиља претворити у насилника.

Занимљиво је то да се Демократска странка Србије као странка која апосолутно држи до закона, као странка којој је у потпуности страно свако насиље, покушава медијски сатанизовати и приказати у готово терористичком светлу. Јасно је нама да је то због политке коју водимо. ДСС се најодлучније супротставља плановима да се успостави квазидржава Косово, противи се уласку у НАТО, једина доследно оспорава елементе државности Војводине и није за улазак у ЕУ, већ је за политичку и војну неутралност Србије. При том, све то радимо позивајући се на политичке и моралне аргумнете, осуђујући силу и насиље које стране силе стављају изнад права и правде. Користимо искључиво мирна и политичка средства за остваривање наших циљева. И као одговор стиже покушај криминализације ДСС.

Али баш то насилно претварање ДСС у његову супротност, у неку криминалну и екстремистичку организацију, једноставно не пије воду и само потврђује да ДСС доследно брани националне и државне интересе Србије.

Нови Стандард