Ђурђица Стојановић: Цветови будућности су у семену садашњости

Ђурђица Стојановић: Када би се постигао договор између сељака који жели да ради, државе која би омогућила средства, стручњаке и присуство племенитих уместо примитивних раса на овим просторима, спречио би се нестанак планинских села у будућности и отворила би се капија онима који би пожелели да се на ове просторе врате.

Сведоци смо да су наша села, као и мала и недовољно развијена подручја и места, неспремно дочекала изазове и корените промене које је са собом донело модерно доба и 21. век. Збуњено и неприпремљено становништво приступило је бегу са села и из малих места у велике индустријске центре и градове, који се налазе у њиховој близини, у нади или можда заблуди, да ће им град подарити нове шансе и могућности, првенствено приликом запослења. Међутим, очекивања многих се нису остварила, али су и након шамара које им је поделио град као потенцијални извор благостања и нових могућности, многи становници били одлучни да у њему ипак остану. Ово су разлози зашто се наша села и сеоска насеља из темеља мењају, зашто нам прети опасност да за десетак година на селу остану само они који су на село осуђени као на робију, упркос томе што село може бити пристојно место за живот и егзистенцију.

Општина Лебане, која је данашњој Србији позната као једна од најсиромашнијих општина у земљи, суочена је последњих година са поменутим проблемима. Људи се осећају беспомоћно и заборављено, одлазе и напуштају планинска села која полако изумиру и у којима остају само најстарији становници. На другој страни, у самом срцу општине, огроман број радника је остао на улици приликом трансформације лебанских друштвених предузећа.

Када је у питању брдско – планински део територије општине Лебане, приметићемо да је ово поднебље погодно за развој сточарства и воћарства. Традиционално и вековима уназад, становници овог поднебља гајили су стоку, али број грла није био довољан, а расе стоке биле су примитивне и имале су ниске производне могућности у производњи меса и млека. Када би сељак продајом грла или производа измирио обавезе према држави, као и трошкове домаћинства, њему након тога не би остало ништа сем празних џепова. Сорте воћа које су биле заступљене на овом подручју биле су лошег квалитета, али и малог приноса.

Лебане лежи у југозападном делу централне Србије, простире се на површини од 337 квадратних километара, на којој живи 24 918 становника распоређених у 39 насеља брдско – планинског и равничарског типа. Најважнији и најобилнији ресурс којим ова општина располаже је пољопривредно земљиште које чини 64 % укупне површине земљишта или 21 591 хектара.

Када је у питању брдско – планински део територије општине Лебане, приметићемо да је ово поднебље погодно за развој сточарства и воћарства. Традиционално и вековима уназад, становници овог поднебља гајили су стоку, али број грла није био довољан, а расе стоке биле су примитивне и имале су ниске производне могућности у производњи меса и млека. Када би сељак продајом грла или производа измирио обавезе према држави, као и трошкове домаћинства, њему након тога не би остало ништа сем празних џепова. Сорте воћа које су биле заступљене на овом подручју биле су лошег квалитета, али и малог приноса. Међутим, данас сточарство, као и воћарство, може да доживи свој процват и може сељаку да приушти добар мотив да не напушта село. Потребно је, а и неопходно, да поред непрестаног улагања у сточарство и воћарство, постоји знање и искуство стручних људи. Када би се постигао договор између сељака који жели да ради, државе која би омогућила средства, стручњаке и присуство племенитих уместо примитивних раса на овим просторима, спречио би се нестанак планинских села у будућности и отворила би се капија онима који би пожелели да се на ове просторе врате.

Равничарски предео је, са друге стране, предео нових могућности. Становништво поседује бројне, уситњене парцеле, а поред сточарства људи се на овим просторима традиционално баве повртарском производњом и ратарством. Производња није била великих размера, производила се количина робе која би задовољила потребе једног домаћинства или евентуално потребе локалне пијаце. Међутим, промена начина производње као и промена средстава за производњу, подарила је шансу развоју пољопривреде на овим просторима. Побољшана и савременија механизација, као и појава нових сорти и хибрида означила је почетак експанзије у повртарству као примарној делатности, али и у воћарству и ратарству. Уз помоћ система „кап по кап” и гајењем биљака у савременим пластеницима, повртарство доживљава свој процват, а производи и приноси прелазе дотадашње оквире и постали су доступни ширем тржишту. Становништво се сада суочава са проблемима другачије природе, као што су недостатак тржишта, као и неравноправан положај произвођача на тржишту. Поред тих проблема, недостају и дугорочна кредитирања у пољопривреди, а произвођаче највише ипак брину нестабилне цене на тржишту. Како би удовољили захтевима које поставља тржиште, побољшали сруктуру и стручност становништва, а пре свега како би се остварила економичнија производња, становници равничарског предела, последњих година, оснивају произвођачко продајне организације, удружења и задруге модерног типа, које представљају добру идеју, али којој је неопходна подршка државе.

У тежњи да те проблеме реши, Економски савет је пољопривреди посветио значајно место у свом ” Програму развоја Србије 2012 – 2017.”. Решења која овај програм нуди одговарају интересима пољопривредних произвођача, али и интересима саме нације. Програм је реалан, залаже се за заштиту домаће производње, а и за очување самог села, па самим тим треба да буде прихваћен. Природа нам нуди на длану огромно благо, своје ресурсе, ми требамо само да их на прави начин искористимо, уз помоћ доброг програма и стручних људи.

Делатност људи треба да буде орјентисана према терирорији којој ти људи припадају. Наш проблем представља заправо криза нашег духа, као и недовољно развијена свест људи. Залагање сваког појединца мора да буде повезано са шансом на исплативу будућност. Треба увек поћи од тога да ако биљка не цвета у пролеће, не може дати на јесен плод.

Ако се узме у обзир обрадиво земљиште којим Србија располаже, уочићемо да је улога пољопривреде у нашој земљи значајно већа него у другим земљама. Економски савет Демократске странке Србије истиче да је пољопривреда једна од четири стратешке гране привреде, али анализира и проблеме са којима је пољопривреда у нашој земљи суочена. У тежњи да те проблеме реши, Економски савет је пољопривреди посветио значајно место у свом ” Програму развоја Србије 2012 – 2017.”. Решења која овај програм нуди одговарају интересима пољопривредних произвођача, али и интересима саме нације. Програм је реалан, залаже се за заштиту домаће производње, а и за очување самог села, па самим тим треба да буде прихваћен. Природа нам нуди на длану огромно благо, своје ресурсе, ми требамо само да их на прави начин искористимо, уз помоћ доброг програма и стручних људи.

Ђурђица Стојановић је члан Омладине ДСС и полазник прве Економске школе ДСС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>